9. CELINA: Evropski zeleni dogovor i poljoprivreda
Evropski zeleni dogovor, odobren 2020. godine, je skup političkih inicijativa sa ciljem da Evropa postane prvi klimatski neutralan kontinent do 2050. godine. To će zahtevati duboke i opsežne promene u svim sektorima društva i privrede, a poljoprivreda će biti među sektorima na prvoj liniji.
Strategija EU Farm to Fork („Od farme do viljuške“), takođe odobrena 2020. godine, jedna je od ključnih strategija Evropskog zelenog dogovora, sa ciljem stvaranja socijalno, ekološki i ekonomski održivog sistema hrane, otpornog na svaku buduću krizu.
Dok je poljoprivreda EU jedini veliki sistem na svetu koji je smanjio svoje emisije gasova sa efektom staklene bašte (za 20 odsto od 1990. godine), ona ostaje jedan od glavnih pokretača klimatskih promena i degradacije životne sredine, odgovorna za 10 odsto emisija gasova sa efektom staklene bašte u EU.
Istovremeno, poljoprivredni radnici već direktno osećaju posledice hidrogeološke nestabilnosti, degradacije zemljišta i erozije zemljišta na uslove rada.
Klimatske promene su već povećale rizike po zdravlje radnika, kroz povećanu izloženost ekstremnim temperaturama i zagađenju vazduha, povećanom riziku od toplotne iscrpljenosti, dehidraciji i oboljenja povezanih sa toplotom.
To je takođe dovelo do povećane potrebe za fleksibilnošću i prilagodljivošću, jer organizacija rada i upotreba tehnologije moraju brzo da se prilagode, povećavajući potrebu za dodatnom obukom radnika.
Poljoprivreda je jedan od sektora sa visokim udelom tzv. „smeđi poslovi“ (brown jobs), odnosno poslova koji se tiču visoko zagađujućih delatnosti i koji zahtevaju značajne strukturne promene kako bi postali klimatski neutralni.
Takođe postoji visok udeo poslova sa niskim i srednjim nivoom složenosti, sa visokim sadržajem rutine. Vrlo je verovatno da će na njih uticati automatizacija (digitalizacija), koja često ide ruku pod ruku sa zelenom tranzicijom.
Klimatska tranzicija, uključujući prilagođavanje klimatskim promenama i kreiranje i sprovođenje politika koje imaju za cilj da ih ublaže, treba da bude društveno pravedna.
To znači da EU i zemlje članice treba da usvoje mere i obezbede adekvatna finansijska sredstva za zaštitu radnika čija će radna mesta nestati ili će se značajno promeniti u tom procesu.
Bez takvih mera, klimatske promene i klimatske politike mogu imati snažne regresivne distributivne efekte – oni koji su već najugroženiji, uključujući radnike na nesigurnim poslovima i sa niskim platama, mogli bi da plate najvišu cenu.
Dakle, društvena pravičnost klimatske tranzicije zahteva uključivanje radnika u kreiranje i sprovođenje njenih politika i mera, uključujući i na nivou pojedinačnih kompanija.
